Od ujeda do lepote (Vladimir Đorđević)

Krišom poželeo 
zemlju da dotakne
umorni list, 
jesenji, prvi.
Nije znao
da od rođenja
u sebi nosim 
jesen u krvi.

Osetih tugu, 
šapat mu začuh
poslednjeg pozdrava 
u slobodnom letu.
Tiho je padao, 
još tiše najavio
dolazak jeseni 
prirodi, svetu.

Ka njemu potrčah -
možda i spasim ga
od hladnog dodira
mokre trave.
Na dlan mi nežno
i zahvalno slete,
k'o poklon donese
stihove prave.

Na stolu položen,
tu, pokraj mene,
misli mi svoje
kroz setu zbori;
lepše je (kaže)
kada se uvene
znajuć da iz tebe
novo se stvori.

Prenu me vapaj
obamrlog lista.
Shvatih suštinu
kruga života.

Moram ga vratiti
pod krošnju žutu
da njegovu dušu
s prolećem ranim
nasledi nova,
mlada lepota.

Na zemlji leži 
umorni list,
jesenji, prvi.
Podseća me
da mojim venama
večno će teći
jesen u krvi.