У нашим пјесмама чујемо гласове предака, обичаје народа завичаја, звона манастира Крке, Крупе, Драговића, цркава и богомоља расутих по селима Буковице, Равних Котара и Лике, гргољење бистрих врела, шапат Крке и Зрмање, пој птица које се умивају у роси траве. Пјесма у дослуху са завичајем говори нам како је живот љепши кад се нешто ишчекује, кад се надамо, лакше је подносити растајање и све друго. Пјесма нас учи како да се и ми, отргнути од завичаја, узносимо у његовој љепоти, како да досегнемо до дубине душе људске, како да звуцима завичаја, пјесмом и орзењем дарујемо човјеку животну ведрину, разоткривамо далматинска праскозорја и просипање личких ведрина, како да се држимо усправно пред олујама живота. Србољуб Зорица, проф
Одлична пјесма, свака част момци!
Kubura05 10 months ago
Зорице ,легендо (-:
ZoranMila 1 year ago