Strah od nepoznatog... vecinu ljudi paralise i ne dozvoljava im da krenu dalje od mesta na kome su, mada bi hteli da nesto promene... Zelja za promenom jaka, ali strah od nepoznatog jaci. Kako reaguju ljudi kada se boje tog neceg nepoznatog, sto ne mogu shvatiti? Najpre odbace to sto ne mogu shvatiti. Onda vremenom pocnu osudjivati to isto nepoznato, koje ne mogu shvatiti. A sve na kraju kulminira i zavrsi otvorenim napadom na to nepoznato. Ne shvataju, ali napadaju. A mozda je samo malo zelje i hrabrosti bilo potrebno, da nepoznato, makar i neshvatljivo, postane bar prihvatljivo... samo malo hrabrosti...

Ne mogu izbrisati one osecaje, one lose osecaje koji su me pratili otkako znam za sebe i koji su dolazili nenadano, onako ni iz cega i trajali vrlo kratko, tek poneki delic sekunde. Ne mogu izbrisati strah tih osecaja, satkanih od nekih dubokih nemira... Valjda su me ti nemiri najvise i plasili, jer volim osecaj mira u sebi... Isto tako nikada nisam mogla zadrzati one dobre osecaje, koji se isto tako iznenada prospu po meni i u meni i izazovu osecaj blazenstva i moc da se bar na trenutak dodirne i nebo, i misao, i pogled i ljubav... Ali ostave ti dobri osecaji nesto... ostave osmeh iza sebe... A osmeh...eh osmeh... Postoji jedna prelepa izreka: Osmeh je coveku ono sto je suncev zrak cvetu... Pa da i zavrsim onda sa osmehom :-)

Ne zelim stariti gledajuci kako svet oko mene gubi boje... Ne zelim stariti a da pre toga ne budem svesna mladosti koja se oko mene budi, i dise, i zeli, i moze...mladosti koja oko mene sanja u modrim poljima lavande i na planinskim vrhovima koja doticu nebo... ili je to ipak nebo koje svojim dubinama miluje visine tih planinskih vrhova, kao sto ja svojim osmehom pozdravljam i volim ovu prelepu mladost oko sebe.

Dok sam odrastala, bilo je tako malo ljudi koji su znali da mi pokazu put i kazu sta je zivot... a kada ih nema, onda dete uci samo i trazi svoj put po principu "pokusati-uspeti-pogresiti-nau­citi"... Sada sam odrasla, odavno vec odrasla, i sada ima toliko ljudi koji zele da mi pokazu pravi put i kazu sta je zivot... sada kada mi putokazi ne trebaju i kada je zivot odavno poceo da prica sam...

Ne znam sta znaci ovo pisanje bez smisla, ova pomalo stihijska potreba, da nesto sebi kazem... I kao da su u mojoj glavi te cudne crne rupe, koje je imao onaj dragi junak onog lepog filma... Ali nema crnih rupa u mojoj glavi... iako bih volela da se i meni ponekad dese, pa da zaboravim i da se ne secam... Onda bi verovatno i svaka moja rec imala smisla... ali je smisao upravo u tome... da rec zeli da se kaze, da rec zeli da klijajuci izbije na povrsinu... ta moja rec... prva, deseta... hiljadita... I svaka mi kaze... covek nije sam dok ima reci, pa cak i ona bez smisla, daje smisao upravo svojim postojanjem.

Polazim, vracam se.. idem dalje.. trazim put u sebi jer ga oko sebe ne vidim... Ima ih, ima hiljade puteva, ali nijedan nije moj... Stajem, okrecem se oko sebe, ali svaki okret mi stvara novu sliku. I opet nisam tamo gde sam pre jedne sekunde bila, i opet nisam tamo gde cu za jednu sekundu biti. A ja trazim put... i stojim... i ponirem dublje u sebe, jer mozda je bas tamo, jer tu je negde bio... ali ga sad nema. Vidim samo krug, taj savrseni geometrijski obruc, koji nema pocetka, a ni kraja.

Necujno prolaze sene u ovoj sobi ciji su me zidovi vec odavno napustili. A umesto njih jeci tama i cuje se fijuk vetra, gromovi, zvukovi noci, koji me nekad plase, a nekada su mi tako potrebni. A u sobi i dalje tisina... i kao da se dva sveta spajaju upravo tu, na granici tih zidova, kojih nema. Tama koja hukti i svetlo koje cuti... i kao da ne postoji nista vise izvan toga, izvan tih zidova, kojih nema...

Pisuci malopre o secanjima, pocela sam da razmisljam o reakcijama, koje secanja mogu izazvati u nama samima. Verovatno svako lepo secanje izmami osmeh i rastopi u nama sve prirodne mehanizme odbrane bar na trenutak, jer nas odnese tamo u taj trenutak, gde smo bili srecni. A losa secanja? E na njih ljudi reaguju na hiljade raznih nacina, mozda upravo svaki covek na svoj nacin. U meni losa secanja ne bude nikada nesto lose, jer bi to onda bio vir, koji bi me vukao na dole u centar tih losih emocija, bez sanse da lako ponovo isplivam na povrsinu. Ne zelim da losa secanja gospodare sa mnom, vec ja zelim gospodariti njima. Ako ce lose secanje u meni probuditi gorcinu ili mrznju, bol ili tugu, onda nisam naucila da nadjem ono dobro u sebi. A ja sam shvatila da upravo onda, kada je najteze, jedino vera u to dobro moze jedino doneti mir i naci put za izlaz iz loseg.

Stigla jos jedna Nova godina... a haljina joj satkana od kapi kise, od tih sitnih kapi koje kao da jos uvek tkaju tu novu Novu godinu i tek ce nam kasnije bitni jasno, kakav ce oblik ova Nova godina imati. Neko bi mozda rekao da nebo place, zaleci godinu koja je ostala iza nas. A mozda nebo ipak samo zeli da opere sve ono lose sto je ostalo iza nas i tako nam da sansu, da i mi sami cistiji i bolji ostavimo to staru Novu godinu iza sebe i zakoracimo sigurno u ovu novu Novu. A da li to zelim i ja?
Kakva bi to selektivna kisa bila, kada bi isprala samo ono lose, a da i delici onog dobrog ne prodju kroz taj filter kapi i nestanu... I kako bismo onda ucili o zivotu, kada bi lose nestalo... Potrebna je ta ravnoteza dobrog i loseg u zivotu, da bismo znali gde nam je mesto i koliko mozemo i smemo... Ja ne zelim da zaboravim, vec da se secam, jer me losa secanja uce o zivotu, a lepa odrzavaju u njemu.

Bozicni praznici u nekom gradu na kraju pocetku ili sredini sveta... eh ko ce to znati gde je pocetak a gde kraj... Bozic je, ali nije beo, vec pomalo siv, tu i tamo zelen kroz granu nekog cempresa ili malog ostrvca trave, koji je uspeo da otprkosi zimi i opstane... Nikada vise svetlosti na ulicama, na prozorima i krovovima kuca, u dvoristima kao u ovo doba godine. Bljesti sve nekim vestackim sjajem i sve se stapa u jedno, ma koliko se svaka kuca trudila da se izdvoji od drugih. Ostaju bezlicne i samo jos vise zbunjuju gospodare neba, ta mala bica, koje zovemo pticama i kojima treba tama i samo svetlost zvezda, da bi nasle svoj put. A u svom tom bljestavilu se izdvoji poneka kuca, utonula u tamu i srasla sa njom, sa cijeg prozora se tek nazire svetlost nekih svecica na jelci, premalo jakih da bi omele let dragih stanovnika neba, ali dovoljno jakih da bi zagrejale srca radoscu i mirom...