About this user
Телесна смрт не прекида оне везе које постоје, међу живим и мртвим члановима цркве, јер по учењу св.ап. Павла земаљска црква, која се састоји од живих хришћана и црква небеска, која се састоји од ликова Анђелских и душа Праведника, сачињавају једно тело, које има једну главу у Исусу Христу, а чланови тога тела налазе се у међусобном блиском општењу.
То општење показује се:
1.) у посредовању светих за верне, који су на земљи;
2.) у томе што земаљска црква поштује и призива Светитеље и Божије угоднике, који су на небу;
3.)у молитвама нашим за умрле чланове земаљске цркве.
Као што Светитељи на небу посредују код Бога својим молитвама за верне, који су на земљи, тако и живи на земљи од своје стране поштују и у својим молитвама призивају св. Божије угоднике, као своју савршенију браћу и представнике Хришћанског моралног савршенства.
Св. Божије угоднике посштовати значи, смерно уважавати њихов труд и врлине, радовати се њиховој блаженој судби и угледати се на њихов свети живот.
Поштујући светитеље и њихове врлине, поштујемо силу и славу Божију, која се на њима показала.
Стога се ми Светитељима не клањамо као Богу, него их као савршеније и Богу ближе молимо, да буду наши заступници и посредници код Бога и да својим молитвама испросе нам милост у Њега.
Joш у Старом завету клањали су се Израиљци Илији и Јелисеју.
У Новом завету када су Апостоли умрли, хришћани су једнодушно празновали свако године свечано онај дан, када су преминули.
Касније када се појавише Мученици и други Светитељи, Хришћани су светковали дан њихове смрти, као почетак новог бечног живота; обављали су у њихову част службе, састављали похвалне песме и молитве, подизали у част њихову храмове, побожно чували и саме њихове телесне остатке и ликове, ради живље успомене на њих и њихова дела.
