Want to Subscribe?
Sign In or Sign Up now!

Jovan Ducic i najlepsi "Zalazak sunca" ikada napisan.....

Jos bakreno nebo raspaljeno sija,
I crveni reka od vecernjeg zara;
Jos podmukli pozar kao da izbija
Iz crne sume starih cetinara.
Daleko negde cuje se da hukti
Vodenicki tocak promuklijem glasom.
No nad dolinama dok jos nebo bukti,
Vec vodeno cvece spava nad talasom.

Opet jedno vece... i meni se cini
Da negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tisini,
Tuzna, i u senci smaragdovih gora -
Bleda kao ceznja, nepoznata zena,
S krunom i u sjaju, sedi, mislec na me...
Teska je, beskrajna vecna tuga njena
Na domaku noci, tisine i tame.

Pred vrtovima okean se pruza,
Razlece se modro jato galebova;
U bokoru mrtvih docvetalih ruza
Sumori vetar tuznu pesmu snova.
Dva grdna Sfinksa prema nebu zlatnom
Strazare nemo i bezglasno tako,
Dok ona place. A za morskim platnom
Umorno sunce zalazi, polako.

I ja, kom ne zna imena ni lica,
Sve njene misli ispunjavam tade.
Vernost joj zbori sa bledih usnica
Silna ko samrt, ko ljubav bez nade.
Vaj! Ne recite mi nikad: nije tako,
Ni moje srce da to laze sebi,
Jer ja bih plako, ja bih bolno plako,
I nikada se utesio ne bi.